Гуслар Херцеговачки пјева у Новом Саду

Гуслар Херцеговачки пјева у Новом Саду*)

Мила браћо из Угарске земље,

Ка сам к вама дошао од жеље,

Дошао сам из Херцеговине,

У крилима миле Војводине;

И ако сам очи изгубио

Ал’  нијесам срце у њедрима,

Него оно по српски ми бије,

Узносећи славу  Србадије!

Ја не тражим ништа да ми дате,

Само молим да ме послушате;

Јер ја пјесме не појем за паре,

Но за наше соколове старе,

Од којијех  једна и ова је:

Вино пију два српска јунака,

У Благају граду бијеломе,

Два  јунака из Херцеговине,

Оба ћу вам по имену казат:

Једно бјеше Војиновић Ђоко,

Оно друго Соколовић славни,

Змај Светолик стара јуначина.

Пију вино уз турске бегове,

И уз Хоџе и хаџије њине,

Ка’  Краљевић у „Новоме хану”,

А пјевају из витешког гласа:

„Без јунаштва нема Српству спаса!”

И нико им рећ ништа не смије,

Осим  једног  бега Хусејина,

Што овако њима говораше:

„Прекините власи херцеговски,

Не пјевајте ви такове пјесме,

У царевом бијелу Благају;

Ни’су пјесме за цареву рају,

Него сузе и коноп на руке!

И не пите вино пред очима

Царевијех сивих соколова….”

Тада рече Војиновић Ђоко:

“Ко не пије руменога вина,

Тај не знаде што је живовање!

А ко пјесме јуначке не поје,

Тај слободе никад имат неће!....”

Па потеже сабљу оковану,

Те му турску окинуо главу,

А Светолик Соколовић славни,

И он своју трже дамаскињу,

Те посјече хоџу Ибрајима:

Који бјеше турска амајлија.

Тад кренуше два зорна јунака,

Ка’ два права соколића сива,

Па кроз турску силу прол’јетаху,

Ка’  Косанчић и као Топлица,

Па отолен здраво утекоше,

Па их ето уз Херцеговину,

Да и тамо сјеку зулумћаре,

Што нам браћу од Косова муче!

Путујући и Турке бијући

Од Благаја до бијела Стоца,

Посјекоше двадесет Турака,

Медју њима Рамовић Османа,

Што је много јада учинио,

Херцеговској јадној сиротињи!

Кад су дошли бијеломе Стоцу,

Угледаше у једном сеоцу,

Којено се Драговиље зове,

Гдје је огањ кућу ухватио,

Па ка огњу живо полећеше,

Кад стигоше на кућним вратима;

Чују неког да у кући пишти

Би рекао да је б’јела  вила,

Ил’  да  јој  је другарица била!

Ал’  од куће врата затворена,

А пред њима стоји неколико,

Сакупљеног сусједног народа,

Али нико приступит не смије,

Да та врата на кући разбије,

Од великог живога пламена!

Али ова два сокола сива,

Полећеше на огњена врата,

Те њих гвожђем и камењем ломе,

Па пошто их они изломише,

Тад у пламен живи ускочише!

Кад да видиш чуда великога,

Ухватио пламен туна бјеше

Једну цуру соја јуначкога,

Која бјеше тун остала сама,

Тога дана без игђе икога,

У толико кућа се заждила,

И букнуо пламен на све стране,

Једног часа и једнота трена!

Цури име бјеше Видосава,

А шћер Драга Милутиновића,

С Драговиља мјеста питомога,

Бјеше цура од шеснајест љета,

Дивна бјеше као кита цв’јета!

Тад Светолик Соколовић славни,

И поносни Војиновић Ђоко,

Младу цуру на руке узеше,

И из огња живог изнесоше!

Утулише пламен са дјевојке,

Што јој бјеше уватио дојке,

Двије дојке, двије рајске слике,

Које јој је Господ дао благи

Да одоје ког српског сокола,

А не да их живи огањ спали!

И спасоше ову српску мому,

Мајци, оцу и својему дому!

Па пођоше опет сјећи Турке,

На све стране кроз Херцеговину

Дуго вр’јеме није постојало

Цуру проси Зимоњић Јоване,

Са сред Гацка мјеста јуначкога,

И пошто је цуру испросио,

Стотину је свата сакупио,

Кума узе Војиновић Ђока,

Старог свата Соколовић славна,

Који младу цуру избавише

И посташе њени спаситељи!

Тако нека српски соколови,

Спасу Српство од љутога ропства

Амин, Боже, хоће ако Бог да!

*) Ову је пјесму написао Радоје Црногорац

по приповијетци „Нашег Доба”: „Дуг је зао друг”.

                                                                                 Ур.

Глас Црногорца   27-IV-1891