четвртак, 25. јул 2013.

Радоје Рогановић-Црногорац


Радоје Рогановић
Српски пјесник

Родио се године 1851. у Љешанској Нахији, у селу Прогоновиће. Старином је из Трњина, у Цуцама, гдје су се још за вријеме владике Данила одржале двије знамените битке, и то год. 1706. и 1716.. - око куле кнеза Рогана, те је и наш Радоје потомак тог славног јунака, којега је  велики српски бесмртни пјесник владика Петар II овјековјечио у “Горском Вијенцу”.
Радоје је свршио основну школу на Цетињу, по том га је послао његов стриц, блаженопочивши митрополит Иларион у Биоград, те је о трошку владе српске, и уз припомоћ свога стрица, свршио гимназију и богословију. Послије науке, он се поврати у своју отаџбину Црну Гору, гдје буде одмах примљен у државну службу, а од године 1878.  буде именован за државног благајника у министарство финација, у којој се служби и данас налази, те је вјерно и поштено врши. Из рана, још као ђак, одао се пјесништву. Његове су пјесме познате, а тако и име готово у све српске крајеве.  До сада је спјевао многе пјесме, које су пуне патриотског осјећаја - и занесене у храброст за српске јунаке. Пјесме су му штампане и растурене готово у свим српским листовима: „Гласу Црногорца”, “Новој Зети”, “Просвјети”, “Јавору”, “Босанској Вили”, “Стражилову”, Српском Гласу”, “Колу”, “Србобрану”, “Наше Доба”, и т.д. Његови су списи до сад уједно издати: Ропство Владике Данила, епски спјев,  - Књегиња Милена, тако исто епски спјев, - Витештво, са неколико одабраних храбрих пјесама, - Ободска прослава.
Али досадање спјеве надмашио је Царев Лаз, спјев из чисто народног живота и његово право огледало. Први пут је изашао на позорницу 8. јуна 1893. год., у позоришту Зетског Дома на Цетињу. Те вешери изненадили су се многи посјетиоци и у шудо остали са тако ријетког, драмског јунашког, комада из српског  живота, што га је кадар само Србин саставити  и у српско рухо обући,  јер Царев Лаз може се мјерити  и са бољим и одабранијим комадима за српску позорницу.  Потље се престављао  Царев Лаз више пута, а једном пиликом, бивши у својој ложи Његово Височанство књаз и господар Никола и захвалио је пјеснику Радоју и удостојио га - те му је пружио своју витешку десницу.
Радоје је написао и другу драму: Бој на Трњине, те како прву; тако и ову другу , пропратила је српска и руска критика најповољније. А Бој на Трњине излазио је на позорницу прошле године у Великој Кикинди, те је тога пута примио захвалност и многе честитке од тамошњих виђенијих Срба. Неке су му пјесме кмпоноване од првих српских умјетника, - дра Пачуа, Р. Толингера и других, а неке су му преведене на руски и талијански језик.
Пјесник Радоје, данас у најбољој мушкој снази, готово вазда пјева, кад му остане времена од дужности, с тога се од њега још доста очекује. Вриједно би било све његове досадање пјесме скупити и у књигама издати, јер су растурене готово кроз све српске листове. За његову вјерну, поштену и дугогодишњу службу одликовало га је Његово Височанство књаз господар Никола I, орденом књаза Данила, трећијем степеном, о грлу.
О животу и карактеру Радојеву, могу слободно рећи: да је честити, поштени, родољубиви и искрени Србин, што свједоче и његове пјесме. Ко се с њим изближе познаје, остане му у души до вијека,  јер га занесе својим патриотским осјећајем. Како је омиљен међу друштвом и Црногорцима види се по томе, што га зви зову од милости: Ђидо. Дична наша „Босанска Вила”, знајући да је Радојево име доста чувено у српском  народу, за то и износи Радојеву оригиналну слику - да се српски народ  још боље упозна са тим врлим родољубом и пјесником српским.
                                                                                                    И.  П.

                                                “Босанска вила”







Нема коментара:

Постави коментар